Priča Jevrejina lutalice, Žan D`Ormeson

Priča Jevrejina lutalice - odlomci


Bio je to dan kao i svaki drugi. Sunce je sijalo. Proleće se vratilo na Unutrašnje more, koje je, u to vreme bilo središte poznatog sveta.

Konji. Dva su lipsala pod njim. U snu priviđala mu se voda. Kamenite pustinje. Velike isušene reke sa čudnim i sumnjivim imenima. Visoke planine u daljini. Sneg na vrhovima. Povorka je krivudala. Gotovo da je bio srećan. Sunce se rađalo pred njima.

More, opet more. Već više od dva meseca gledali su samo more. većina ljudi oko njega šaputala je da će svi stradati. On, umorni Jevrejin iz Sevilje, znao je da neće umreti.

Veliki kanal ulivao se u zaliv Svetog Marka. I Simonu je opet zaigralo srce: gotovo neizmenjen, posle tolikih vekova, kao san o večnosti na krhkom osloncu, ponosni grad na vodi pružao se pred njegovim očima.

Pevao je zato što je Provansa bila lepa, zato što je sanjao o sreći o kojoj ništa nije znao. Zaustavio se više puta: u manastiru, u krčmi, u boriku pokraj puta. Poželeo je da ostane tu, da spali svoju ratničku odeždu, isplete slamnati šešir i zasadi vinograd. Ali trebalo je hodati. i počeo je da hoda. Sjahao je s konja, uhvatio uzde prebačene preko njegovog vrata, i počeo da hoda, obasjan suncem.


Žan D`Ormeson